22. Grčka legenda o Potopu - putokaz na Teru

            Na tragu Frostove teze, profesor Spiridon Marinatos, ispitivao je minojsko-mikenski kopleks, a posebno ostrva najbliža Kritu, kada je zapazio da se grčka tradicija, koju su klasični pisci često zapisivali sa velom legende, podudarala sa gotovo univerzalnim folklornim pamćenjem katastrofalne poplave poznate preko starozavetne priče o Potopu. S obzirom da su vavilonski, egipatski i grčki zapisi opisali slične katastrofe, nema sumnja da je takva katastrofa doista zadesila drevni svet, mada očigledno, u različita vremena i na različitim mestima.

            U grčkoj literaturi priča o potopu vezana, za Deukaliona i njegovu barku u kojoj je spasao sebe i svoju ženu nakon devet dana plutanja po vodi, duboko je usadila u podsvest mediteranskih naroda sećanje na razaranje gradova, sela, šuma i polja pod dejstvom pomamne sile prirode, što se, tvrdi Marinatos, odrazilo u „Timeju" i „Kritiji".

            Zahvaljujući čestim pominjanjem potopa u delima klasičnih pisaca i Platonovoj Atlantidi, ovaj grčki profesor, imajući u vidu minojski Krit, svoju pažnju fokusira na Teru – vulkansko ostrvo, razoreno i rascepljeno na tri dela tokom jedne silovite erupcije, na samo 120 kilometara severno od Knososa. Teoriju da je Knosos, a sa njim i minojska civilizacija Krita, bila uništen usled neviđene erupcije vulkana na Teri, profesor prvi put iznosi 1939.godine u britanskom magazinu Antiquity, ali zbog Drugog svetskog rata nisu obavljeni nikakvi praktični radovi koji bi potkrepili tu ideju.

            Trideset godina kasnije geolozi, vulkanolozi i arheolozi su na području minojskog carstva pronašli čitav niz dokaza o katastrofalnom zemljotresu, propraćenom sa dve snažne erupcije vulkana Santorini na Teri i neizbežnim cunamijem, tokom bronzanog doba, oko 1500. g.p.n.e, kada je Krit bio na vrhuncu moći.

            Shodno tome, do Egipćana, udaljenih bar 1.000 kilometara od nesreće, izveštaji su mogli da stignu samo u iskrivljenoj formi. I tako su hiljadu godina nakon uništenja Keftiu (egipatsko ime za Krit), sveštenici Saisa, očigledno prepričavajući događaj na osnovu glasina, smestili Atlantidu daleko od Egipta, negde iza Herkulovih stubova.