21. Teorija K.T. Frosta

            Frostova teza, pre svega, znači da je ono što su egipatski sveštenici nazivali Atlantidom - u stvari bio Krit, i da se datum koji navode, odnosio na neki period u dalekoj prošlosti, a ne baš na okruglu brojku od 9.000 godina. Međutim, ono što je profesor Frost zapazio u Platonovom izveštaju, su značajni detalji koji su dobili smisao tek zahvaljujući nalazima ser Artura Evansa, koji je 1900.g. otpočeo iskopavanja na Knososu.

            Frost je, na primer, primetio da je Krit bio „centar velike imperije čija su se trgovina i uticaj prostirali od severnog Jadrana do Egipta i od Sicilije do Sirije", činjenica korespondentna opisima Atlantide. Minojsko carstvo, smatra Frost, mora da je strancima izgledalo kao zaseban kontinent sa golemim, zapanjujućim palatama, sportskim igrama i plesovima. Taj zaključak donosi i ukoliko uporedi ritual borbe ljudi i bikova na Kritu, sa egipatskim izveštajima o sudbinama bikova u Posejdonovom hramu na Atlantidi. Frost takođe o Kritu govori kao o velikoj pomorskoj sili Sredozemlja, mada u tom trenutku nema na raspolaganju važne podatke o istoriji minojske civilizacije. 

Ne znajući da je Krit bio razoren vulkanskim erupcijama i da je njegovo carstvo bilo protohelensko, Frost je prihvatio tradicionalno verovanje da su Knosos i druge kritske gradove tokom bronzanog doba razorili osvajači sa severa, koji su se probili sve do Egipta - tajanstveni Mitani, Hititi i Hiksoji. Upadljiva paralela invazije Platonovih Atlantiđana na Evropu i Libiju i čestih upada severnih naroda u Afriku i naniže do Egipta, ako se isključe precizni datumi i tačne lokacije, rađaju tri nesporne, ključne podudarnosti o kojima Platon priča. Moćno carstvo koje se protezalo preko mora do Egipta, invazija Bliskog istoka od strane nepoznatih naroda sa severa i konačna propast imperije izazvana „žestokim zemljotresima i poplavama u jednom danu".

Kad se tragovi i indicije ispitaju u ovom kontekstu teorija je gotovo sasvim ubedljiva. Frostovo razmišljanje nije bilo opterećeno mnoštvom nejasnih mitoloških, geoloških, antropoloških dokaza koji su akumulirale od XVII stoleća. Poznavanje drevnog grčkog jezika, književnosti i istorije, kombinovano sa otkrićima ser Evansa, snabdelo ga je činjenicama, ali ipak, ma koliko da je lepo bila argumentovana, njegova teza ostala je sporedan ogranak atlantologije više od trideset godina, interesantna samo nekolicinu istoričara klasike i arheologije.