2. Ime po lemurima

Ime Lemurija nastalo je kao rezultat kontroverznog dela teorije Čarlsa Darvina - Porekla vrsta, objavljene u 19. veku.

Lemuri, grupa primitivnih primate, polumajmuna, s više od 20 različitih vrsta, žive samo na Madagaskaru i nekoliko okolnih ostrva. Njihovi najbliži rodaci su takozvani galagi i prstaši koji žive u tropskoj Africi, potom lorisi koji su se smestili na Indijskom potkontinentu i jugoistočnoj Aziji. Kako može da se pojasni ova neobična zoogeografska raspodela ovih primata…

Tokom 1860-ih godina zoolozi su prihvatili Darvinova načela evolucije i ideju da su Afrika, Madagaskar, Indija i jugoistočna Azija bile povezane kontinentom koji se nalazio u Indijskom okeanu na kojemu su živeli ovi polumajmuni. Ova teorija nastala je onda kada su naučnici konačno shvatilia da bi bez jednog takvog kopnenog mosta bilo nemoguće da ovi maleni lemuri savladaju ceo morski put koji se nalazio između dva kontinenta. Iz ideje postojanja kopnenog puta, razvila se i teorija potonuća istog kontinenta, nakon čega su ovi polumajmuni ostali razdvojeni na svojim današnjim staništima. 

 Engleski zoolog Filip L. Sklater, pounkan teorijom o lemurima, imenovao je hipotetski kontinent – Lemurija. Kasnije, ’70-ih godina 19.veka, nemački naučnik Ernest Hakel je otišao korak dalje i tvrdio da je Lemurija zapravo bila kolevka ljudske vrste. 
Danas je naučno dokazano da je nejednaka raspodela polumajmuna uzrokovana razdvajanjem kontinenata, odnosno da su Afrika i Indija svojevremeno bile celina koja se postepeno razdvajala do današnjeg poznatog rasporeda kontinenata. Razmatranje postojanje Lemurije, pod tim svetlom, čini se izlišno. Ipak…

Stav o Lemuriji kao kolevci čovečanstva razvilo je jedinstvene, veoma maštovite, alternativne teorije o razvoju ljudske vrste.

1. Izgubljena zemlja Lemurija

Lemurija, još jedna drevna civilizacija za koju se veruje da je postojala u periodu pre Atlantide. Ovaj kontinent, koji se ponekad naziva i zemlja Mu, fizički je lociran u južnom Pacifiku, na potezu između Severne Amerike i Azije, odnosno Australije. 

          Verovanje kaže da je postojao drevni kontinent ili grupa ostrva koji su obuhvatali deo prostora Tihog i Indijskog okeana, koji su, pod uticajem geoloških promena katastrofalnih razmera nestali sa lica zemlje.Veruje se da je civilizacijski dostigla veoma visok stupanj ljudske produhovljenosti. Legendu o nestaloj civilizaciji sa Pacifika i danas, kao i predhodnih više hiljada godina, prepričavaju Polinežani, koji smatraju da je zemlja Mu osnivač čovečanstva. 

          Kontinent Lemuriju prvi put pominje Ougust Le Plonžon u 19. veku, nakon istraživanja ruševina Maja u Yucatanu, Meksiko. Navodnim uspešnim prevodom majanskih rukopisa, došao je do zaključka da se u njima govori o tome da su civilizaciju Maja osnovali preživeli stanovnici nestalog kontinenta Mu, istovremeno dokazujući da su u pitanju starije civilizacije i od Grka i Egipćana. Ovom teorijom nastavio je da se zanima drugi, već pomenuti u serijalu o Atlantidi, američki istraživač i autor Džejms Čerčvald.

          Prema Čerčvaldu, Mu je navodno bila duga oko 6.000 km i široka oko 4.000 km. Predstavljena je kao Rajski vrt, tropska zemlja u sred Pacifika. Smatra se da ostrva koja su raspoređena duž Pacifičkog okeana, zapravo preostali planinski vrhovi izbrisanog kontinenta, koji je najverovatnije preživeo ozbiljan potop. Navodni materijalni dokazi o njenom postojanju su detaljne karte izgubljenog kontinenta, uklesane u kamenim pločama Ica, predaka Inka, koje se nalaze u Peruu.

25.Umesto zaključka

            Za vernike teorije o eksploziji Tere, skoro da su pruženi nesporni dokazi koji sasvim racionalno obrazlažu sudbinu zemlje o kojoj govori legenda. 

            Ipak, za kraj ali i za prave ljubitelje mistere o Atlantidi, u ovom radu, namerno, ostavljam najbizarnije otkriće na polju atlantologije, koje datira iz 2009. godine. U februaru mesecu, Google earth pretraživač uhvatio je obrise neverovatnih, pravilnih kvadratnih oblika sa dna Atlantskog okeana, na lokaciji 31 15'15.53N 24 15'30.53W, odnosno na mestu na kojem bi po svim prvobitnim preračunima trebala da se nalazi zemlja iz Platonovih dijaloga. 

            Jedan od zvaničnika Googla, Stiv Miler, munjevito je demantovao spekulaciju da su u pitanju tragovi izgubljenog carstva, razvivši nesigurnu teoriju da su dva pravougaona centralizovana oblika, koji u potpunosti odgovaraju Platonovom opisu zidina palate drevne civilizaije, u stvari ostaci tragova solarnih podmornica koji su na tim mestima markirali okeansku mapu. Miler se ograđuje i kaže da je slučajnost to što su istraživači baš na ovoj lokaciji pravili zapise.  

Iz svega navedenog na predhodnim stranicama, može da se zaključi da je sasvim moguće da neka civilizacija koja predstavlja značajan deo intelektualnog života, u jednom trenutku potpuno iščezne. Pogotovo što smo i sami svedoci razorne moći zemljotresa i cunamija. Sa druge strane, u nedostatku komunikacije i mogućnosti naučnog objašnjenja, drevna vremena ostala su isprepletana istorijskim činjenicama uvijenim u mitologiju, koja danas, u čisto mehaničkom pogledu na svet, ne tako retko, legende kategorizuje kao bajke.

Biblijski Potop i Platonova Atlantida su idelani primeri u tom smislu. U ovom slučaju došlo je do promene gledišta usled sakupljanja dokaza, koji međutim upućuju na nove enigme i nova pitanja, s obzirom da je evidentno da folklorna memorija skladišti nebrojeno mnogo ikada nezabeležene ili konfuzno zabeležene istorije. U ovom slučaju je jasno da je Platon časno izvestio o događaju koji je zatamnjen maglama vremena, i da je rekonstruisao propast drevnog carstva u terminima mita. A mit, nesporno, uvek sadrži jezgro istine.

24. Činjenice prikrivene mitologijom

            Pažljivi čitaoci dotičnih odlomaka u „Timeju" i „Kritiji" mogu da izdvoje iz Platonovog izveštaj o usponu i padu jedne civilizacije tri zasebna elemente bez većih teškoća: Prvo je tvrdo jezgro činjenica, drugo-naslage legendi koje su proistekle iz tih činjenica, i treće- moralna lekcija koju Platon, kao filozof, prenosi svojim učenicima.

Primer onoga što je zasnovano na činjenici je opis Posejdonovog hrama u kome su se čuvali i lovili sveti bikovi. Poetski izveštaji o Minosu i Minotauru oduvek su smatrani za legende, koje spadaju u istu kategoriju neuverljivih, ponekad i smešnih anala o bogovima i njihovim ljubavima. Iskopavanja na Knososu, međutim, dokazala su da je na Kritu zaista postojao kult bikova, u čast Posejdona, baš onakav kakvog Platon opisuje.

Primer čisto mitološkog elementa je tipično grčki izveštaj o poreklu Atlantiđana: Posejdon je, navodno, začeo svoju decu sa smrtnom ženom, a njena deca su, začela potomstvo sa drugim bogovima iz čijih zajednica su nastali kraljevi gradova i pokrajina, čime se objašnjava i opravdava tadašnja teorija o božanskom pravu kraljeva.

            Primer moralne lekcije o Atlantidi (tj. njen završetak, bar onaj dokle je stigao da ga napiše jer, ili nije poživeo dovoljno dugo da kompletira monolog „Kritiju", koji se naprasno prekida usred rečenice ili je ostatak rukopisa izgubljen) nalazi se u njenom kraju, u kome Platon tvrdi da su se Atlantiđani, koji su u početku „prezirali sve osim vrline", vremenom srozali. U pitanju je Platonova teoriju o Padu čoveka za koji okrivljuje materijalizam:,,Bili su uprljani nepoštenim ambicijama i željom za moći".

23. Seizmološki i arheološki dokazi

            Frost - Marinatosova teorija dobila je snažnu potporu i kroz rad seizmologa sa jedne i arheologa sa druge strane. Prvi su dokazali da postoji gotovo potpuna paralela između erupcija na Teri i onih na ostrvu Krakatau, koji leži između Sumatre, Jave i Bornea u Malajskom arhipelagu, a koje je bukvalno eksplodiralo 1883.godine i svedeno na bezmalo trećinu svoje ranije veličine. Strahovita erupcija i 15 metara visoki talasi, prouzrokovali su smrt 40.000 ljudi i razaranje blizu 300 varošica i sela, stotine brodova i čamaca, zavitlanih deset metara iznad nivoa mora, i poplavu desetine hiljada hektara plantaža i šuma. Vazdušni talasi od eksplozije srušili su zgrade i 160 kilometara od Krakataua. Sam Krit je nekih 110 kilometara južno od Tere, a njegove građevine bile su sazidane uglavnom od zemljanih cigala sušenih na suncu.

            Arheolozi su sa druge strane pronašli na Teri zgrade u minojskom stilu, zatrpane ispod debelih slojeva plavca naslaganih prilikom eksplozije iz 1500. do 1470. g.p.n.e. Minojska civilizaciju ponovo je otkrivena 1870, kada se magma povukla i omogućila otkopavanje kuće, nedaleko od Akrotiri na jugozapadnom uglu Tere, čiji su gipsani zidovi ukrašeni freskama i bojama slični freskama iz palate Knosos na Kritu.

Pretpostavka i o propasti carstva zbog invazije je nelogična, jer ni jedna armada u to vreme ne bi bila u stanju da stigne do ostrva sa snagama dovoljno jakim da razori sve gradove i palate u srcu imperije. Otuda i potiče alternativna teorija o iznenadnoj propasti moćnog minojskog carstva izazvano silovitim erupcijama na Teri, zemljotresima i džinovskim talasima, koja nije samo razorila gradove, pristaništa, palate i druge zgrade, već i pomorske baze na susednim ostrvima i čime su uništene flote koje su tamo bile usidrene. Krit je ostao nemoćno izložen neprijateljskim Grcima i svirepim piratima.

            I tako se vraćamo na Platonov izveštaj o propasti Atlantide-ostrvskog kraljevstva, udaljenog od Egipta, pomorske imperije koju su štitile moćne flote, centra obožavanja Posejdona i kulta bikova, države veličanstvenih palata i ogromnog bogatstva, zemlje daleke prošlosti, uništene u jednom danu tokom strahovitog zemljotresa i poplava, ostrva koje je iščezlo u dubinama mora. Zameniti ime Krit sa Atlantidom, zanemariti vremensku razliku i lokaciju, i suština filozofove priče postaje - istorijski događaj.

22. Grčka legenda o Potopu - putokaz na Teru

            Na tragu Frostove teze, profesor Spiridon Marinatos, ispitivao je minojsko-mikenski kopleks, a posebno ostrva najbliža Kritu, kada je zapazio da se grčka tradicija, koju su klasični pisci često zapisivali sa velom legende, podudarala sa gotovo univerzalnim folklornim pamćenjem katastrofalne poplave poznate preko starozavetne priče o Potopu. S obzirom da su vavilonski, egipatski i grčki zapisi opisali slične katastrofe, nema sumnja da je takva katastrofa doista zadesila drevni svet, mada očigledno, u različita vremena i na različitim mestima.

            U grčkoj literaturi priča o potopu vezana, za Deukaliona i njegovu barku u kojoj je spasao sebe i svoju ženu nakon devet dana plutanja po vodi, duboko je usadila u podsvest mediteranskih naroda sećanje na razaranje gradova, sela, šuma i polja pod dejstvom pomamne sile prirode, što se, tvrdi Marinatos, odrazilo u „Timeju" i „Kritiji".

            Zahvaljujući čestim pominjanjem potopa u delima klasičnih pisaca i Platonovoj Atlantidi, ovaj grčki profesor, imajući u vidu minojski Krit, svoju pažnju fokusira na Teru – vulkansko ostrvo, razoreno i rascepljeno na tri dela tokom jedne silovite erupcije, na samo 120 kilometara severno od Knososa. Teoriju da je Knosos, a sa njim i minojska civilizacija Krita, bila uništen usled neviđene erupcije vulkana na Teri, profesor prvi put iznosi 1939.godine u britanskom magazinu Antiquity, ali zbog Drugog svetskog rata nisu obavljeni nikakvi praktični radovi koji bi potkrepili tu ideju.

            Trideset godina kasnije geolozi, vulkanolozi i arheolozi su na području minojskog carstva pronašli čitav niz dokaza o katastrofalnom zemljotresu, propraćenom sa dve snažne erupcije vulkana Santorini na Teri i neizbežnim cunamijem, tokom bronzanog doba, oko 1500. g.p.n.e, kada je Krit bio na vrhuncu moći.

            Shodno tome, do Egipćana, udaljenih bar 1.000 kilometara od nesreće, izveštaji su mogli da stignu samo u iskrivljenoj formi. I tako su hiljadu godina nakon uništenja Keftiu (egipatsko ime za Krit), sveštenici Saisa, očigledno prepričavajući događaj na osnovu glasina, smestili Atlantidu daleko od Egipta, negde iza Herkulovih stubova.

21. Teorija K.T. Frosta

            Frostova teza, pre svega, znači da je ono što su egipatski sveštenici nazivali Atlantidom - u stvari bio Krit, i da se datum koji navode, odnosio na neki period u dalekoj prošlosti, a ne baš na okruglu brojku od 9.000 godina. Međutim, ono što je profesor Frost zapazio u Platonovom izveštaju, su značajni detalji koji su dobili smisao tek zahvaljujući nalazima ser Artura Evansa, koji je 1900.g. otpočeo iskopavanja na Knososu.

            Frost je, na primer, primetio da je Krit bio „centar velike imperije čija su se trgovina i uticaj prostirali od severnog Jadrana do Egipta i od Sicilije do Sirije", činjenica korespondentna opisima Atlantide. Minojsko carstvo, smatra Frost, mora da je strancima izgledalo kao zaseban kontinent sa golemim, zapanjujućim palatama, sportskim igrama i plesovima. Taj zaključak donosi i ukoliko uporedi ritual borbe ljudi i bikova na Kritu, sa egipatskim izveštajima o sudbinama bikova u Posejdonovom hramu na Atlantidi. Frost takođe o Kritu govori kao o velikoj pomorskoj sili Sredozemlja, mada u tom trenutku nema na raspolaganju važne podatke o istoriji minojske civilizacije. 

Ne znajući da je Krit bio razoren vulkanskim erupcijama i da je njegovo carstvo bilo protohelensko, Frost je prihvatio tradicionalno verovanje da su Knosos i druge kritske gradove tokom bronzanog doba razorili osvajači sa severa, koji su se probili sve do Egipta - tajanstveni Mitani, Hititi i Hiksoji. Upadljiva paralela invazije Platonovih Atlantiđana na Evropu i Libiju i čestih upada severnih naroda u Afriku i naniže do Egipta, ako se isključe precizni datumi i tačne lokacije, rađaju tri nesporne, ključne podudarnosti o kojima Platon priča. Moćno carstvo koje se protezalo preko mora do Egipta, invazija Bliskog istoka od strane nepoznatih naroda sa severa i konačna propast imperije izazvana „žestokim zemljotresima i poplavama u jednom danu".

Kad se tragovi i indicije ispitaju u ovom kontekstu teorija je gotovo sasvim ubedljiva. Frostovo razmišljanje nije bilo opterećeno mnoštvom nejasnih mitoloških, geoloških, antropoloških dokaza koji su akumulirale od XVII stoleća. Poznavanje drevnog grčkog jezika, književnosti i istorije, kombinovano sa otkrićima ser Evansa, snabdelo ga je činjenicama, ali ipak, ma koliko da je lepo bila argumentovana, njegova teza ostala je sporedan ogranak atlantologije više od trideset godina, interesantna samo nekolicinu istoričara klasike i arheologije.